Prvo ću vam reći da sam se pomalo pribojavala Nininog i mog prvog razgovora. Koliko me je privukla ta dama britkog uma i neverovatnih leksičkih veština toliko sam se plašila kako je to razgovarati sa njom. I to još bez šećera. A onda sledi oduševljenje. 45 minuta koji su proleteli, kao da razgovaram sa nekim koga dugo poznajem, a istovremeno ostavili takav trag. Takvu želju da krenem napred i nađem rešenje za teskobu i tugu koju osećam. Ni sama nisam verovala da se u 45 minuta toliko stvari može razjasniti i posložiti u glavi. I tako svaki sledeći put – iščekivanje seanse i ogromna volja i osećaj da radim nešto dobro za sebe i svoju porodicu nakon završetka iste.

Sada, kada smo jedan deo naše saradnje privele kraju mislim da je Nina uspela da me navede da
krenem putem koji jeste bez šećera, ali na kome ću ubirati slatke plodove rada na sebi.