Psihološka podrška – mitovi i legende

Mit #1

Stručno lice (u daljem tekstu: psiholog, psihoterapeut, psihijatar, kouč) je osoba koja će me zagarantovano dovesti do ostvarenja svih mojih ciljeva, blagostanja i sreće.

Zadatak stručnog lica je da u skladu sa svojim znanjem, obrazovanjem i iskustvom proceni u kom stanju se nalazi klijent, da li problem prevazilazi domet njegove ekspertize i usmeri klijenta dalje, ili postavi strukturu rada na osnovu dijagnostike. Promena percepcije, rešavanje distorzija, trauma, anksioznost, depresija, disfunkcionlnost illi druge poteškoće i izazovi unutar mentalnog zdravlja, mogu se adresovati samo kroz proces rada koji je dvosmerna ulica. Od klijenta ka stručnjaku i od stručnog lica ka klijentu.

Ništa nije zagarantovano osim promene i smrti. Sreća nije odredište, već sposobnost prepoznavanja važnih životnih trenutaka zbog kojih smo postali svesniji i funkcionalniji ljudi.

Mit #2

Stručna pomoć  je samo za ljude u problemu ili “ludake”

Čovek bez problema ili životnog izazova je mrtav čovek. To znači da se svaki pojedinac, bez obzira na kulturološku, socijalnu ili ličnu pozadinu, svakodnevno sreće sa izazovima koje percipira kao manje ili veće poteškoće.

Stručna pomoć se neretko bazira na jačanju i otkrivanju individualnih korisnih resursa i pomaže klijentu da postigne više, osnaži sebe, pomeri granice i zadrži ili ostvari kvalitet života koji želi, upravo kroz „navigaciju“ stručnog lica koje poznaje razliku u radu sa onima koji dolaze zarad želje za promenom nekorisnog emocinalnog odgovora na odredjene okolnosti, i onih koji žele da zadrže dobar i koristan balans izmedju poslovnog i privatnog života.

Postoje poremećaji koji uz farmakoterapiju i dugotrajan psihoterapijski proces dovode klijenta do visoke funkcionalnosti unutar svakodnevice. Takođe, postoje disfunkcionalnosti koje se ne vode kao poremećaj, a čine svakodnevni život krajnje nekvalitetnim. Korisno je zapitati se: Ko je ovde lud?

Mit #3

Za lični rad je potrebno puno vremena i novca

Sesije, u zavisnosti od vrste, traju od 45 – 90 min. Rezultati su individualni, ali se prvi  napredak može videti nakon 5 sesija, u tempu koji prati 1 – 2 puta nedeljno. Cena sesije varira od referenci i iskustva samog stručnog lica, kao i vrste terapije i dramatično je niža u odnosu na cene formirane u okviru svetske i evropske terapeutske/coaching zajednice.

Primer:

Coachign sesija USA/EU: od $120

Psihoterapija: od $200 – 550 za 60 min,

Cene u Srbiji se kreću od $50 pa naviše. Niže cene se takođe pojavljuju u zavisnosti od teritorije Republike Srbije i ne moraju nužno ukazivati na manjak kvaliteta, ali jesu jedna od referenci na koju bi trebalo obratiti pažnju prilikom odabira profesionalca. Prva i osnovna referenca jeste stručnost uz iskustvo.

Posebna povoljnost kod većine profesionalaca je paket cena u kojoj možete bukirati prvih 5 ili 10 termina po nižoj ceni.

Benefiti rada koji se sprovodi profesionalno u potpunosti prevazilaze cenu sesija. Vreme se svakako mora odvojiti, što mnoge stavlja pred prvu lekciju – sortiranje prioriteta, i pitanje: Zašto i moje mentalno zdravlje nije prioritet?

Mit #4

Moj terapeut je moj novi najbolji prijatelj

Neophodno je da stručno lice poseduje visoku dozu saosećanja, klijente tretira bez osude i odnosi se sa poštovanjem i diskrecijom. Stručno lice NIJE tvoj prijatelj. Za razliku od standardnih prijateljstava, terapeutski odnos je jednostran. To znači da se radi o tebi, tvojim emocijama, problemima, izazovima, porodici, poslu, ciljevima, ne o životu tvog kouča/terapeuta, tome kako je on proveo vikend, gde izlazi, kako se danas oseća. „Čavrljanje“ je ono što radiš sa prijateljima. Profesionalac je neko ko ima pripremljenu i organizovanu sesiju a u cilju postizanja što boljih rezultata, kako bi se kvalitet tvog života promenio na bolje.

Vrlo često dolazi do potrebe klijenata da oprirode svoj odnos sa terapeutom, i u tome nema ništa loše, dokle god terapeut poznaje granice i pomaže klijentu da ih se pridržava. Onog momenta kada bi se ta granica prešla, prestaje svaka mogućnost rada, jer kredibilitet, ali i emocionalni odnos prema problematici ili osobi, tada drastično menja svoj oblik.

Mit #5

Uz terapiju ću postati doživotno motivisan i  uvek super raspoložen!

Retko šta se može podvesti pod konstantu, a motivacija nije ta retkost. Motivacija je jedna od najvećih zabluda modernog čoveka od kojeg se očekuje da na cilj stigne pre bilo kakve akcije. Redosled je zapravo obrnut. Da biste bili motivisani treba da učinite niz akcionih koraka. Kada prihvatite ovo uverenje u praksi, onda ćete motivaciju percepirati iz mnogo korisnijeg ugla, te će vam biti kristalno jasno da niko nikada nije bio doživotno i stalno motivisan, i da bi se takvo stanje moglo podvesti pod maničnu fazu, a to nije nešto čemu treba težiti.

Nećete uvek biti dobro raspoloženi. To je poenta funkcionalne ličnosti – da prihvatii celu paletu emocija, bez negiranja neprijatnih senzacija.

Mit #6

Stručno lice će uraditi sve za/umesto mene!

Unutar procesa rada, stručno lice će ti obezbediti sve neophodne uvide i ukazati na resurse koji te mogu dovesti do korisne promene percepcije, navika ili uverenja. Uz terapiju razgovorom donose se različiti uvidi koji utiču na modelovanje spoznaje sebe i okruženja. Suštinska promena se dešava van sesija, u svakodnevnim trenucima u kojima je potrebno da implementiraš sve ono do čega si došao uz pomoć profesionalca.

Psihoterapija, jednako kao i koučing proces ne menjaju strukturu nečije ličnosti. Terapija postoji kako bi nam dala korisnije uvide, razrešila teskobne mehanizme odbrane koje smo stekli još u detinjstvu ili tokom života i osposobila zdrave delove ličnosti da se bolje nose sa izazovima.

Terapeut/psihijatar mogu savetovati uvođenje farmakoterapije i predočiti posledice ukoliko se farmakoterapija ne bude sprovodila uopšte ili adekvatno, no sam pojedinac donosi odluku o tome koliko će se ozbiljno posvetiti svom mentalnom zdravlju, i snosi posledice svojih odluka.

Postoje stanja, poput graničnog poremećaja ličnosti, koja u nekim slučajevima zahtevaju medikamentaciju kako bi terapija razgovorom imala svrhu. U takvim okolnostima, ukoliko pojedinac odbije farmakoterapiju, terapija razgovorom može da ne postigne pun potencijal, jer nije podržana na pravi način.

I pored navedenog, moć stručnog lica doseže do odluke, doslednosti, otvorenosti, sposobnosti na promenu, ali i limitiranosti samih klijenata. Zadatak stručnog lica je da pomogne pri pokretanju krucijalnih procesa, usmeri i strukturiše tok promene, navede na preispitivanje uverenja koja se nisu pokazala korisnim, pruži alate uz pomoć kojih će pojedinac moći samostalno da adresuje i reguliše određene emocije i izazove, ukaže na korisnost drugačijih pogleda na svet. Konkretnu promenu može napraviti isključivo sam klijent.

Mit #7

Terapija je samo krađa novca, sve to je i moja baba mogla da mi kaže!

Ne treba sumnjati u mudrost starijih. Ono zajedničko između tvoje babe i psihoterapeuta/psihijatra ili kouča temelji se na korišćenju pragmatičnosti i zdravog razuma. Zato su mnoge babe zaista mudre i njihova pomoć je zlata vredna.

Nažalost, ma kolika da je “bablja” mudrost, postoje procesi u ljudskoj duši koji se ne mogu rešiti, ili odmrsiti isključivo kroz pojednostavljenje. Duboki emotivni procesi, kao i ukorenjene distorzije ili nekorisni obrasci ponašanja nasleđeni kroz transgeneracijski prenos, prevazilate ekspertizu tvoje babe. 

Ukoliko si ikada pomislio: “Ma, šta će meni terapija!” to je prvi razlog za odlazak na istu.

Razmena znanja, pažnje, vremena, iskustva, podrške i umeća da ljudske živote promeniš u pravcu funkcionalnosti, može se nazvati različito, ali krađom nikako.

Mit #8

Stručno lice treba da ćuti i da me sluša

Ljude često interesuje na koji način da odrede da li im terapeut/kouč odgovara. Takođe, pitate se kako da znate da terapija deluje.

Prvi i osnovni pokazatelj je da stručno lice ne sedi nemo ispred vas i klima glavom u razumevajućem duhu. Psihoterapijski proces iz filmova u kojem ležite na kauču dok stariji čikica sa bradom, nalik Frojdu, zapisuje vaše reči, rezervisan je mahom za Holivud.

Angažovan terapeut koji dobro barata različitim modalitetima, poziva na diskusiju, zna kada će slušati, kada će postavljati pitanja a kada je vreme za malo šale ili opuštenog tona, prava je mera bez obzira na zacrtanu sliku o terapijskom procesu koju neko može da ima.

Jedan od mitova je i da stručno lice ne sme da sugeriše šta bi bilo povoljno za klijenta ili na koji način bi klijent trebalo da razmišlja.

Najveće benefite unutrašnjih promena čovek iskusi kada samostalno dođe do određenih zaključaka. Dobar terapeut će umeti da dovede svog klijenta upravo do tog stadijuma. No, postoje situacije i strukture ličnosti koje se nalaze u blokadi koja zahteva da im servirate deo potencijalnog rešenja ili date naznake za određene procese. Ponekad, ljudima je potrebno baš TO – malo konkretnosti koju će obojiti sopstvenim bojama, kako bi mogli da nastave da samostalno usavršavaju individualne zaključke i oštre percepciju.

Mit #9

Kako ćeš da mi pomogneš, kada me ne poznaješ?!

Baš zbog toga i mogu da ti pomognem.

Ovo rasprostranjeno uverenje netačno je iz razloga objektivnosti koja se javlja tokom tumačenja, sagledavanja i donošenja uvida na izneto od strane klijenata. Razumevanje problematike nije uslovljeno emocionalnim odgovorom stručnog lica na procese kroz koje klijent prolazi, kao što to može biti slučaj u okolnostima u kojima su klijenti prijatelji ili porodica. Upravo zato se ne preporučuje rad sa bliskim ljudima.

Profesionalca ne treba da impresioniraš ili se stidiš svoje suštine. On te neće osuditi, niti formirati nepovoljan stav o tebi. Stručna lica se bave procesima koji tebi otežavaju da živiš dovoljno kvalitetnim životom, a ne time da li si za njih dovoljno dobar u nekoj od uloga koje igraš u okruženju.

Izostanak ličnog u odnosu terapeut/kouč/klijent, donosi bistrinu misli, novu dimenziju otvorenosti i veću mogućnost za konkretne promene, lišene tumačenja sa prefiksom.  

Mit #10

Terapija mora da mi prija, kada me već život muči. Inače, zašto idem?!

Još jedan od parametara po kojima se meri kvalitet terapijskog procesa je i izostanak prijatnosti. Promena sama po sebi često nije prijatna. Od terapijskog procesa ne treba očekivati neprijatnost, ali je ona mnogo izvesnija ukoliko se razgovor odvija pravilno. Neki klijenti će biti u otporu, neki u fazi poricanja ili neprihvatanja; mnogi će se držati svojih distorizija jer one čine veći deo naše ličnosti, i samim tim izlazak iz zone komfora čini da stvari budu neprijatnije od očekivanog.

Ukoliko želite samo da se opustite, to možete učiniti na masaži, u sauni, kod kozmetičara, u shopping-u, šetnji, na kafi sa prijateljem. Sam čin promene implicira pregršt emocija, od kojih neke neće biti najprijatnije, no zato možete biti sigurni da ste na dobrom putu.