Školski sistem - može li drugačije?

lgrale se delije

Danas, kada je očigledno u kom pravcu teče razvoj društva, kada jasno vidimo misaone i ponašajne promene unutar novih generacija, znamo kojim putem treba ići, ali strah i letargija ipak preovladavaju.
Umesto da se kod dece neguje fokus na razvoj onoga što je došlo kao rezultat procene kroz saradnju roditelja i psihologa škole, umesto da se jačaju detetove veštine i afiniteti, deca i dalje uče za ocenu, njihov stil učenja je učenje napamet, a vreme gube na predmete koji su ili odavno prevaziđeni, ili bi morali da potpadnu u izborne a nikako obavezne (poput Opšte tehničkog obrazovanja). 

U školstvu srećemo više od 60% diletanata i neobrazovanih prosvetnih radnika (obrazovanje nije samo završen fakultet ili viša škola; nije samo znanje unutar onoga što treba ispredavati, već se obrazovanje odnosi na široku svest i poznavanje različitih oblasti, kako biste uopšte mogli da se bavite pedagogijom. Obrazovanje je deo lične, interne vrednosne skale i nema veze sa motivisanošću novcem, što je čest argument neadekvatnog nastavnog kadra). Mladi koji izlaze sa učiteljskih škola i fakulteta imaju vrlo upitne motive za bavljenje pedagogijom, od kojih su najređi oni koji bi morali biti prioritet. Takođe, ne postoji nikakva selekcija kadra, uslovi po kojima bi trebalo da postoje jasne i rigorozne mere za to ko sme da edukuje srpsku, i bilo koju drugu decu koja se školuju u Srbiji.
Treninzi za prosvetare ne postoje u obliku koji može da im ponudi znanje i veštine, a kada se i dese, nastavni kadar se deci vraća pretrpan obavezama sa papirologijom i ponovo bez fokusa na smisao. 

Od besmisla do smisla

“Sedi 1, ponovo pričaš!”
“Sada svi imate petominutnu vežbu kao kaznu!”
“Idi do toaleta, ali upisaću te.“

Deca nam se kažnjavaju za obavljanje fizioloških potreba. Ceo razred se uči da preuzima odgovornost za neprimereno ponašanje pojedinaca.  Nastavnici urlaju na decu i i dalje ne mogu da steknu autoritet, jer se autoritet stiče znanjem, kreativnošću i prisutnošću. Ne odrađivanjem posla i strahom od dece. Deca dolaze u škole iz raznih priča. Neke su funkcionalne, a mnogo je više disfunkcionalnih. Ta deca, kao i ova druga, željna su da ih neko vidi. 

Ne možeš da držiš čas jer je razred nemiran? Umesto da kažnjavaš i vičeš, uradi nešto nekonvencionalno – pusti deci na tabletu, laptopu, projektoru ili telefonu dokumentarni film na temu koju obrađujete. Napravi 10 minuta pauze u kojoj će svi plesati uz muziku, a onda se vratiti na svoja mesta. lzvedi najproblematičnije dete, pohvali ga za nešto dobro što u njemu postoji, ukaži mu poverenje i zamoli ga da ti bude tog časa asistent. Potrebne su ti bazične osnove psihologije, malo kreativnosti i hrabrost da budeš pedagog. Ako ih nemaš, poštenije je da promeniš vokaciju. lživljavanje i lečenje ličnih frustracija obrađuju se na terapiji. Prosvetne radnike treba testirati dva puta godišnje i raditi kompletnu evaluaciju njihovih sposobnosti, da bi dobili licencu za rad.

Da Ii će i pored toga biti dece koja zahtevaju rad sa stručnjacima? Naravno. Ali u mnogo manjoj meri, jer ako su kod kuće nevidljivi, sistem je dužan da ih vidi.

ldealno i nije tako daleko 

Koncept škole trebalo bi da čine domaći autori kao tim koji radi na kreiranju udžbenika (uz izuzetak stranih jezika). Svi udžbenici bi trebalo da budu besplatni. Korisno je da zvanična literatura jasno podržava polne i rodne uloge. Postoje dva pola. Razlike i sličnosti među njima treba da budu i deo određenih edukacija. Matematika, Srpski jezik i književnost Komunikacione tehnologije, Osnove finansija i bankarstva (bez obzira
na buduče zanimanje deteta, ovaj predmet, sa manjim brojem sati, kreirao bi svest dece o novcu, potrošačkom društvu, radu banaka, pravima i opštoj svesti o konzumerizmu), spadaju pod obavezne predmete. Njima se pridružuju Osnove psihologije (akcenat na razvijanju socijalne i emocionalne inteligencije sa najvažnijim ciljem – učenjem
empatije, koja je skoro nepostojeća kod ljudi, kao i samokontrole, kako bi se vršnjačko nasilje svelo na minimum). Zatim: Osnove antropologije sa istorijom i kulturom (umesto što uče netačne podatke iz istorije, ovaj predmet bi im dao ogromno opšte obrazovanje; prilagođen, mlađu decu uvodio bi u različite kulture i upoznavao sa nastankom mnogih ljudskih uverenja i ponašanja).
Deca bi išla 4x nedeljno u školu. Peti dan bi bio dan rezervisan za sportske i kreativne aktivnosti. Muzičke i likovne radionice, tehniku i tehnologiju, karate i borilačke veštine, kako bi se deca naučila viteštvu, smirenom umu i kontroli tela. Besciljno trčanje po dvorištu i odavno prevaziđeno igranje “lzmeđu dve vatre” govore o liniji manjeg otpora kod difovaca. Krajnje je vreme aktivirati i one difovce koji misle i razumeju se u neophodnost fizičke kulture. Hemija i fizika bi u osnovnoj školi već od trećeg razreda bile prilagođene uzrastu, pa bi tako časovi uključivali posete muzejima i pregršt eksperimenata koji bi deci usadili interesovanje. U srednjim školama i gimnazijama, ovo bi bili izborni predmeti. Geografija bi zamenila rekreativne nastave, pa bi tako deca učila o reljefu, stranama sveta i ostalim važnim aspektima na licu mesta. Pored vodopada, na selu ili planini. Ujedno, ovaj predmet bi uključivao i slobodne aktivnosti sa zadatkom, tako da bi se spojile edukacija i odmor.
Biologija bi zahtevala kompletno uređene kabinete, mini laboratoriju i opremu za rad. Engleski jezik kao obavezan, a drugi jezik bi bio izborni i uključivao bi opciju odabira između ruskog, kineskog, francuskog i arapskog. Razlozi za ovaj izbor su priprema deteta na mogućnost sporazumevanja sa ljudima iz zemalja koje geopolitički drže značajno mesto, šta god lično bile naše preference. Spremiti dete za budućnost doseže dalje od ličnih afiniteta.
Kao poseban predmet, u škole bi trebalo vratiti Domaćinstvo i edukovati decu o tome kako da urade najbazičnije stvari po kući, kao i kako se čitaju deklaracije i bira hrana koja će manje ugroziti naše zdravlje. Živimo u vremenu nesposobnih muškaraca i žena koje se hvale zbog toga što ne znaju da kuvaju. Domaćinstvo je osnov koji mnogi nemaju. Svaki predmet imao bi eksterne predavače, goste koji dolaze po potrebi i pozivu, čime bi deca dobila mogućnost da steknu bolju opštu kulturu i formiraju svoje vrednosti u skladu sa optimalnim a mimo rijaliti zvezda i programa.  

Svakog meseca postojale bi interativne tribine na teme sigurnosti u saobraćaju, vršnjačkog nasilja i seksualnih odnosa.

Na kraju godine, deca bi se delila u grupe i bila uključena u projekat koji podrazumeva saradnju sa dečijim ili domovima za stare, volontiranje, asistiranje kod edukacije slabijih, projekte vezane za ekologiju i tako dalje.
Uniforme bi bile obavezne, a ukoliko bi tim školskih psihologa i pedagoga procenio da bilo koje dete biva psihofizički zanemarivano, roditelji bi o trošku države morali da imaju obavezan psihoterapijski rad. Nakon njega bivalo bi praćeno stanje, ali i uvedene novčane kazne, kao i ispitivanje roditeljske podobnosti, u izuzetnim situacijama.

Zašto kažeš “škola” a misliš na bejbisiting?

Škola je obrazovna ustanova, čiji je cilj da zajedno i uz pomoć roditelja, osposobi decu i mlade, kako bi jedan narod mogao da se svrsishodno razvija i dostigne svoj pun potencijal.
Škola nije mesto na kojem ostavljamo decu na čuvanje, zato što mi radimo. To ne znači da škola ne treba da brine o sigurnosti dece, već znači da roditelji moraju da razumeju šta je njihova uloga. Ta uloga podrazumeva svest, uključenost i odgovornost prema činjenici da gajite jedno ljudsko biće.
U redu je nemati tu odgovornost. U redu je nemati svest. No, u tim slučajevima neophodno je nemati decu.
Tupi, zaglupljeni, agresivni i neinformisani poltrončići sistema produkt su današnjeg školstva (sa minimalnim izuzecima).
Ako država nema odnos prema važnosti obrazovanja, možda bi joj se mogle otvoriti oči kada bi roditelji u Srbiji povukli svoju decu iz škola, sve dok se ne uvedu rapidno prve promene. 

Za to je neophodna sloga.

Pitanje je hoće Ii ona spasiti Srbina?