Vršnjačko nasilje – prepoznavanje, preventiva i rešenje

Vršnjačko nasilje uvek izaziva šok i nevericu, ali o njemu zapravo znamo vrlo malo. Edukacija je preventiva. Saznaj kako….
vršnjačko nasilje

Vršnjačko nasilje u Srbiji i regionu izaziva šok i nevericu koja, senzacionalistički, traje do tri dana. Nakon toga vraćamo se svakodnevici dok, mi i naša deca, ne doživimo nešto slično. Tada se šok preusmerava na sistem koji nema alat za regulisanje ovog problema. Mere i zakoni koji zvanično postoje niti su adekvatni, niti usmereni na rešenje i prevenciju, niti se u većini slučajeva blagovremeno sprovode kazne, ako ih nadležni organi i izreknu.

Od vremena zadirkivanja izrazima “debeljko” ili “ćora”, avanzovali smo kao društvo. Sada deca nanose teške telesne povrede drugoj deci, seksualno uznemiravaju svoje vršnjake i sve to snimaju i postavljaju na mreže. Agresija i dominacija obeležavaju odrastanje novih naraštaja, a glavni akteri nemaju poštovanja ni prema učiteljima i nastavnicima. Zato se često dešava da oni koji bi trebalo da budu autoritet i neizostavna karika u odrastanju svakog deteta, postaju žrtva. Škole su nemoćne. Direktorima i osoblju se preti, a nasilje nastavlja da puni novinske stupce, sigurno u slavu bez posledica.

Da bi jedan broj osvešćenih roditelja čiji je cilj da detetu pomogne da postane Čovek, mogao da se nosi sa ovim problemom i prilagodi svoj vaspitni stil vremenu u kojem odgaja decu, korisno je da se prvo edukuje.

Kako da prepoznam vršnjačko nasilje

Nasilje među decom definiše se kao kontinuirano sprovođenje negativnih dela – fizičke, psihičke ili verbalne prirode, kao što su: udaranje, šutiranje, zadirkivanje, vređanje, proganjanje, manipulacija kroz prijateljstva, indirektno maltretiranje isključivanjem iz aktivnosti grupe, odredjivanjem šta se sme, šta se ne sme, uslovljavanje i ucenjivanje, u svrhu pokazivanja nadmoći nasilnika ili nasilničke grupe, nad žrtvom.

Ko su deca nasilnici?

Deca nasilnici mogu dolaziti iz sredine u kojoj su naviknuti na nasilje kao komunikacioni oblik, a koje se vrši bilo nad njima ili drugim članovima porodice. To su najčešće disfunkcionalne sredine u kojima ćemo sresti nekorisnu vrstu autoriteta kao narativ. Vikanje, nepoštovanje, kažnjavanje, vredjanje i omalovažavanje, samo su deo plejade ponašajnih obrazaca roditelja čija deca, kada izadju iz kuće, dobijaju šansu da oni konačno pokažu otpor (jer to ne mogu kod kuće), i primenjuju naučeno. Deluju po modelu, kako bi se na trenutak osetili važno i imali kontrolu i vrednost koja im nedostaje u odnosu sa ukućanima.

S druge strane, deca nasilnici takodje dolaze i iz okruženja koja naizgled deluju podržavajuće, no u njima izostaje krucijalno – pažnja i usmerenost na detetovu ličnost i razvoj. To mogu biti deca koja imaju sve (finansijsku sigurnost, ispunjene želje, udobnost življenja) ali odlučuju da ponižavaju ili maltretiraju druge kako bi nesvesno privukli bilo koju vrstu pažnje, makar i negativnu.

Roditelji takve dece su često prezaposleni ili nezainteresovani, usmereni na zadovoljenje forme, slike koja se šalje u javnost; fokusirani na ispoljavanje sopstvenih potreba, dok su deca iz takvih porodica samo aksesoar – sredstvo, neophodno za ostvarenje slike o sreći.
Mobilni telefoni, društvene mreže, nerazvijena empatija, neosnovan osećaj više vrednosti i ogromna tuga koja živi u srcima te dece zbog činjenice da su za svoje roditelje zapravo nevidljivi, doprinose kontinuitetu nasilničkog ponašanja koje se, osim u porodici, javlja kao standard i u medijima.

Rijaliti generacije cvetaju. U toj nabujalosti dekadencije, prostakluka i degutantnosti, deca kreiraju sliku onoga što je za njih prihvatljivo i normalno.

I u slučaju nasilničke atmosfere iz koje dete dolazi, ali i u slučaju atmosfere u kojoj su roditelji nezainteresovani, deca koja vrše nasilje nisu deca čija se ličnost do odredjenog uzrasta razvila tako da dete stekne neophodne veštine socijalne i emocionalne inteligencije, poput samokontrole i empatije. To su deca sa kojom roditelji ne vode konstruktivne razgovore, prateći njihov razvoj i život, primerom im pokazujući razliku izmedju ispravnog i neispravnog. Naprotiv, ta deca su od najranijeg uzrasta prepuštena sama sebi.

Šta je uzrok nasilničkog ponašanja?

Kako sprečiti vršnjačko nasilje

Uzroci nasilničkog ponašanja variraju. Razlog je često činjenica da roditelji sami ne poznaju razliku izmedju pojmova “ispravno/neispravno”, “korisno/nekorisno, “dobro/loše”. Neretko ćemo sresti odrasle osobe koje veruju da dete treba “da se izbori za sebe” tako što će gaziti preko mrtvih, odnosno, upražnjavati krajnje nekorisne oblike ponašanja prema drugima, ne bi li “dobilo šta mu pripada“. Zato kod dece nasilnika srećemo početak razvoja nekorisnog samopouzdanja, iza kojeg se krije uverenje: “Ovo je moje pravo, pripada mi.”

“Ja sam glavni, radićeš onako kako ti JA kažem! (jer kod kuće moj tata ovako govori meni i mami, a sada ja mogu da budem kao moj tata i da osetim kako je to kada vladaš nekim, kao on nadamnom).

“Nećemo da se družimo sa njom, gledaj je na šta liči! Ako neku od vas vidim da je progovorila s ovom rugobom, izbacujem je iz grupe!” (baš kao što moja mama mene izbaci kada joj dodju drugarice i kaže mi da jedva čeka da porastem da me odvede na korekciju, jer sam ružna na babu, s tim tankim ustima).

Veliki broj roditelja ciljano vaspitava decu da na nasilje odgovore nasiljem, jer je to, po njihovom uverenju, dokaz da mogu da se “zauzmu za sebe”. Problem nastaje kada dete nije u stanju da odredi šta je nasilje.

“On mi dira svesku!” ( guranje ).

“Ona stoji ispred mene u redu, ne svidja mi se da ne budem prva!” ( podmetanje noge).

“On je bolji od mene u fudbalu.” ( izazvaću tuču).

” Ona je uvek tako fina, lepo se oblači, nastavnici je vole.” ( vući ćemo je za kosu u školskom toaletu i pocepaćemo joj majicu).

Upoznajmo se sa uzrocima nasilja

Jedan od najčeśćih uzroka za vršnjačko nasilje je kada žrtva pripada nekoj manjini ( nacionalnost, poremećaj u razvoju, bilo koji vid fizičke ili ponašajne specifičnosti), ili kada žrtva poseduje ono što nasilnik nema.
Deca koju roditelji prate do škole, pokazuju im ljubav i naklonost, mogu biti maltretirana od strane nasilnika koji nema taj odnos sa roditeljima. Deca koja nose pažljivo spakovanu užinu sa zdravom hranom, biće zadirkivana od strane dece koja ili nemaju užinu ili je ona prvo što je roditelj kupio u prolazu.

Način na koji će dete nasilnik pokušati ili izvršiti nasilje nad drugim detetom, zavisi i od njegove stimulacije sadržajem koji se plasira u medijima i na društvenim mrežama.
Ta deca obično prerano počnu da konzumiraju sporan sadržaj, bez nadzora. Taj sadržaj ne mogu adekvatno da obrade i razumeju zato što im to ne dozvoljava njihova kognitivna, psihološka i emocionalna zrelost. Tada dolazi do izvlačenja iz konteksta i formiranja niza nekorisnih uverenja iz kojih proizilazi ponašanje.

Da se zaključiti da bez obzira na moguće razlike u formalnom izgledu porodice nasilnika, suština je ista – deca bez pažnje, poštovanja, bliskosti koja radja empatiju prema drugima, deca žrtve su ona koja postaju nasilnici.

Sajber nasilje

Sajber nasilje, kao relativno novija forma nasilja, omogućava deci da steknu još nekorisniji uvid u svoju moć nad drugima. S obzirom na nedovoljnu edukovanost dece kada je u pitanju korišćenje interneta i društvenih mreža, kao i na odsustvo praćenja detetove aktivnosti na mreži od strane roditelja, otvara se prostor za najrazličitije oblike manipulacije, a u cilju narušavanja ugleda žrtve, širenja laži i neistina, vredjanja i potpunog sloma ličnosti žrtve koja postaje nesigurna, gubi samopoštovanje i samopouzdanje, stiče socijalnu anksioznost, često upada u depresivna stanja, a odredjen broj dece žrtava pokuša da izvrši samoubistvo ili ovaj akt i realno sprovede u delo.

Kada se krijemo iza monitora, lažnog identiteta, iznosimo iskrivljene podatke izvučene iz konteksta, stiče se utisak da vladamo situacijom u kojoj nam niko ne može ništa. Lišeni odgovornosti i svesti o tome kakve posledice ovakvo ponašanje može imati, deca razvijaju pasivnu-agresiju, agresiju, narcizam, sadizam i poremećaje u ponašanju i sagledavanju sveta i sebe u odnosu na druge.

Zato nije dovoljno oduzeti detetu pristup internetu. Ono će ga pronaći u uredjajima druge dece. Važno je naučiti dete kako se koristi internet, koja su to pravila ponašanja u sajber svetu i šta će se desiti ukoliko se budu ponašali na nekoristan način.

Ko je odgovoran?

Svaki roditelj odgovoran je za razvoj svog deteta. Iako moderno društvo sve manje podržava kreiranje stabilne porodice, korisnih vrednosti i duhovnog napretka, roditelj može da kreira mikrosvet u kojem će na stabilne noge postaviti životne vrednosti i težnje porodice, razvijati kod deteta empatiju, samokontrolu, konstruktivan komunikacijski stil, realistična očekivanja, sposobnost da dete odredi visinu problema, reaguje shodno tome i poveća svoj prag tolerancije na neprijatnost. Samim tim, ukoliko roditelj iz bilo kog razloga nije u stanju da ponudi osnovne veštine emocionalne i socijalne inteligencije detetu, niti usmerava svoj fokus na podršku u promeni, ukoliko je dete već pokazalo neki poremećaj u ponašanju, neophodno je da za maloletno dete i njegovo ponašanje barem zakonski preuzme punu odgovornost.

U tome bi trebalo da mu asistiraju državne institucije.

Rešenje za vršnjačko nasilje

vršnjačko nasilje

Jedino dugoročno rešenje za smanjenje vršnjačkog nasilja je EDUKACIJA.

Edukacija bi se vršila i medju roditeljima i medju decom. Škole bi na nedeljnom nivou imale predavanja, uz goste predavače i ispovesti žrtava (bez obzira na trenutni uzrast, to bi mogle biti i odrasle osobe koje su nekada bile žrtve ). Predavanja bi uključivala teorijski deo (važnost veština socijalne i emocionalne inteligencije), kao i praktični deo ( pokazne vežbe scenskog karaktera, u kojima bi učenici svih uzrasta preuzimali sve tri uloge ( nasilnika, žrtve posmatrača), kako bi realističnije sagledali šta odredjena okolnost nosi sa sobom.

Edukacija bi podrazumevala i saradnju sa ustanovama za nezbrinutu decu, decu iz manjinskih zajednica i decu sa posebnim potrebama, kako bi jednom ili dva puta mesečno deca svih uzrasta (shodno uzrastu) ulazila u interakciju sa decom koja su po njihovom uverenju drugačija, te se našla u ulozi staratelja, starijeg brata ili sestre, tutora.

Na godišnjem nivou bile bi organizovane tribine na nivou gradova u kojima bi učestvovala stručna lica, roditelji, deca i deca iz ustanova sa kojima je škola saradjivala.
Na ovaj način, škola bi kroz praksu preuzela deo odgovornosti u edukaciji dece, od onih roditelja koji možda sami nisu sposobni da vaspitaju dete na koristan način, ali i pokazala odgovornost kao institucija od autoriteta.

Uporedo sa edukacijom, deca koja pokazuju naznake spornog ponašanja imala bi mogućnost da dva puta nedeljno razgovaraju sa dečijim psihologom koji bi po potrebi uključivao i roditelje.
Deca koja ne pokazuju ili nikada nisu pokazala nasilničko ponašanje, imala bi mogućnost konsultacija sa psihologom, jednom mesečno. U oba slučaja, razgovori bi bili deo obavezne rutine koja se tiče brige o mentalnom zdravlju.

U okviru ovakvog plana, svako vršnjačko nasilje bi se kažnjavalo novčanom kaznom.

Za roditelje učenika od 1. – 5. razreda u iznosu od 20 – 50.000 rsd.

Za roditelje učenika od 5. – 8. razreda, u iznosu od 50 – 150.000 rsd.

Za roditelje učenika srednjih škola i gimnazija, u iznosu od 150 – 500.000 rsd.

Visina novčanih kazni delimično bi uticala na osvešćenje jednog broja roditelja i njihovo uključivanje u sistem u kojem se nasilje ne toleriše, niti može biti zataškano.

Za sve one slučajeve kojih ne bi bilo mnogo nakon raširenog sistema edukacije dece i roditelja, ako bi dete nastavilo sa nasilničkim ponašanjem, roditeljska podobnost bi morala biti ispitana od strane nadležnih institucija.

Kako se zaštititi od vršnjačkog nasilja

Vršnjačko nasilje i nasilje koje se odvija na nivou škole u značajnoj meri utiču na čitavu atmosferu i školski sistem. Dete koje u strahu odlazi u obrazovnu ustanovu i brine da li će ga neko fizički ili verbalno napasti, nije dete koje je u stanju da prima znanje. Takodje, škola koja ne uspeva da kontroliše nasilje koje se odvija na teritoriji škole ne može razmišljati o napretku ni u jednom aspektu.

Da bismo kao roditelji mogli da pomognemo našoj deci važno je da simptome koji se javljaju ukoliko je dete maltretirano/zlostavljano, primetimo na vreme, odnosno, što ranije.

Neki od simptoma mogu biti:

Izbegavanje škole, nevoljnost pri odlasku u školu.
Popuštanje u ocenama.
Promene u apetitu (smanjen ili pojačan apetit).
Promene u spavanju (nesanica, budjenje u toku noći, noćni teror, noćno mokrenje).
Stomačne tegobe, glavobolja, promene na koži.
Promene u raspoloženju ( variranje raspoloženja, razdražljivost, povlačenje u sebe, znaci socijalne anksioznosti.

Kako bismo blagovremeno reagovali, osnovni i prvi korak je da budemo u toku sa životima naše dece. To podrazumeva naše aktivno učešće – razgovori, pitanja koja ciljano donose odgovore, poput:

Da li si ikada video da u školi neko nekoga maltretira ili se ružno ponaša? Kako si se ti osećao tada?

Da li si se ikada uplašio da ideš u školu, zato što si video da neka deca drugu decu zlostavljaju ili im govore ružne reči?

Da li bi pomogao nekom detetu koje druga deca maltretiraju? Kako bi to učinio?

Saradnja između roditelja, učitelja/razrednog starešine, psihologa, pedagoga i direktnora škole treba da se odvija neometano, u cilju uspostavljanja što konstruktivnijih odnosa između dece, naročito u razredima u kojima nastavu pohađaju deca u predpubertetu ili adolescenciji.

Ministarstvo prosvete bi trebalo da ozbiljno razmisli o uvođenju osnova psihologije, kao izbornog ili obaveznog predmeta od prvog razreda osnovnog obrazovanja. Prilagođen sadržaj koji se bazira na saznanjima o veštinama socijalne i emocionalne inteligencije, u značajnoj meri bi doprineo razvoju empatije u okviru specifičnog konteksta kao što je škola i odnosi sa vršnjacima.

Ipak, do sprovođenja bilo kojih mera koje bi značile da država i relevantne institucije obrate pažnju na ozbiljnost ovog problema, proći će nažalost dosta vremena. Upravo zato je ključ u prevenciji – odgovornosti svakog roditelja da pomogne razvijanju korisnih veština kod svog deteta, prvenstveno samokontroli i empatiji.

“Država u kojoj nasilje i pojedinci ostaju nekažnjeni, završiće u dubokoj tami.” – Sofokle